 |
| Tekst napisao Nebojša Šofranac - Šofro |
Povratak u budućnost, pre tačno deset godina, marta 2004., Milan-Parma 3:1, beg deset bodova od Rome i 12 od Juventusa, titula u "džepu", evropska već tu, te noći su rođeni "meraviljozi". Pazite ovo, mart 1996., Milan-Parma 3:0, ali pre meča žestoki protesti, igrači gađani jajima zbog ispadanja u Bordou, jedino pošteđen Savićević jer nije igrao tamo, a Milan bio glatko prvi na tabeli!
Onda šou Savićevića i Baggia, ovacije na kraju meča, mesec kasnije i titula. A marta 1986., upravo pre 28 godina Berlusconi i Galliani su uzeli klub, i tog marta Milan-Parma 0:1, ali u kupu, tada su otkrili drugoligaškog trenera vizionara Sacchija, i za godinu s njim napravili od Milana najjači tim planete. Taj mart, ta Parma sa zrakom proleća, kao sudbina Milanove istorije. Mogao bih pomenuti i 21. mart 1993., gol Asprille koji je prekinuo Milanov niz od 58 kola bez poraza, dug skoro dve godine, i dan danas na snazi, ali vratimo se ovom martu.
Označiće kraj jedne epohe, već je odlučeno. Galliani će biti smenjen 16. aprila na redovnoj skupštini, to će dati punu moć Barbari Berlusconi, konačno će ući u upravu Maldini, a novi sportski direktor, zadužen za transfere, biće Sogliano, trenutno u Veroni. Dakle kraj za tzv. "siora", koji nije izdržao toliko uvreda i povike celog stadiona da ode, pa je drugo poluvreme gledao iz svlačionice, skakao na 2:2, jer on je pre svega navijač.
Nakon svega što su prošli i osvojili, Silvio je hteo da ga poštedi ovoga, zvao ga u vilu da gledaju zajedno, ali on ne može bez stadiona, zato nije smogao snage da ode u decembru. Ironija je što je na klupi Milana sedio Seedorf, kojeg on nije želeo nego čvrsto Berlusconi, a na klupi Parme Milanova legenda Donadoni, koji s njom čini čuda, a kojeg je on više puta hteo da dovede, najviše kad je odlazio Ancelotti, a zimus svakako Inzaghija. Ni to, ni crveni Abbiatija na startu, i novi srčani napadački meč, koji je Milan odigrao u ovom periodu, neće ga sada spasiti, problemi su mnogo dublji.
Berluskoni je rekao prijateljima, a potvrdila njegova verenica Francesca Pascale koja je prvi put bila u loži, da je Galliani loše konstruisao ekipu, da je prodavao dim mega prezentacijama Honde, Essiena i Taarabta, i uzalud trošio na Matrija, pa i njemu nikad dragog Balotellija, kojeg Barbara želi što pre da proda i da nikad više ne gleda Mina Raiolu, njegovog menadžera. Njegova ćerka je već krenula s projektom novog stadiona, našla partnere za to, kao i novo sedište kluba, već otvoreno. U svemu tome imala je otpor nastalgičnog 70-godišnjeg Gallianija, a Maldini koji s njim ne priča, čeka samo da on ode, sve dogovoreno.
Radio je Galliani velike stvari, imao sjajne veze, ali od "lodo mondadori" i sudske kazne 680 miliona eura, imao je vezane ruke, nije svakako on odlučio da proda Shevchenka 2006. i umesto Henry-a ili Eto'a dovede Ricarda Oliveiru, pa onda Kaku 2009. i dovede Huntelaara, srce mu je plakalo, ali mu je naređeno, a uspeo je da improvizuje dolaske Ibrahimovića, Balotellija, Robinha, povratak Kake, Cassana, Van Bommela, Montoliva, i čak Ronaldinha za male pare. Ali kako se ne pita on, moraće da napusti, i možda ode u Madrid gde njegov Carleto vrši presing na Florentina.
A Berlusconi će, kako izvori kažu, opet da uloži ovog leta, da ne izgori svog Clarenca i pre svega svoju ćerku. Mediji već kažu Inzaghi, Donadoni, čak i Prandelli od jula, ali biće Seedorf, Cercija mu je već obećao, cilj će biti odmah borba za titulu, Milanu ne treba mnogo da ustane, ali ovo je uz i dan danas neobjašnjivu 96/97 kad se istopila ekipa zvezda i završila na 11. mestu uz Vaterlo Rosenborg, najgora sezona njegove ere.
Milion je detalja i nerasvetljenih momenata dovelo najtrofejniji svetski klub do apokalipse ove nedelje, ali evo u najkraćem četiri epizode od sjajno osvojene titule 2011. do danas, koje su na to najviše uticale.
1. Tog leta 2011., Milan se razmazio mnogo. Prekinuo je na ubedljiv način seriju Intera, poslao ih u krizu koja i danas traje, dobio i treći put u Super kupu, znao da ima najjači tim Italije, šalio se celog leta sa "mister iksom" (trebao je biti Hamšik), i uradio najveću glupost-pustio besplatno Andreu Pirla. Deset godina je igrao sjajno i pošteno za Milan Andrea, nakon prve godine kad je bio zamena za Rui Costu u polušpicu, Ancelotti mu je izumeo poziciju zadnjeg veznog i osvojio je sve, ali Allegri je insistirao da je on gotov, 32 godine, i da mu ne treba, te duge lopte može da daje i Thiago Silva, a na tom mestu mu trebaju mišići, Van Bommela, s kojim je osvojio Scudetto.
Tačno je da Andrea nije mnogo doprineo tom Scudettu, krajem oktobra nakon poraza u Madridu, Allegri je promenio ploču, izmislio sistem "tri žileta" na sredini, obično Ambro, Flamini i Gattuso, plus Boateng s Ibrom i Robinhom, pa je otkačio Ronaldinho, marginalizovao i Pata, a Pirla pokušavao iskoristiti na staroj poziciji polušpica i mirisalo je čak na dobro, ali onda su povrede učinile da ga Allegri nikad dobro i ne upozna, dolasci u januaru Van Bommela i Cassana da ga zaboravi, jednostavno nije ga video više u ekipi, a Galliani mu je slepo verovao i znao da bi uštedeo pare od njegove velike plate. Silvio nije bio uveren, ali tada se Allegri morao poštovati, a baš danas u Gazzetti je izašao dug intervju s Maldinijem koji kaže da je to bila najveća greška, da je klub morao da kaže treneru "on je naše blago i ostaje".
Maldini otkriva i da ga je Leonardo hteo odmah 2009. uz sebe kao sportskog direktora i da on nikad ne bi pustio Pirla, ali Galliani je tad rekao da je ta funkcija prevaziđena. Pirlo je tako otišao u Juventus koji je bio potcenjen nakon dva sedma mesta (2010. i 2011.) i doneo mu tri Scudetta, onaj prvi bi bio nezamisliv bez njega, valjda će Allegri jednog dana biti nagrađen tamo uz Tagliaventa.
Još jedan detalj za Pirla koji skoro niko u Italiji ne pamti: još leta 2009., dakle dve godine ranije, Galliani ga je praktično prodao Chelsea-ju da zadovolji Ancelottija, a u Milan je po želji Leonarda stizao Hernanes (godinu kasnije došao u Lazio). Poput Kake, Pata i Thiaga Silve, Leo je završio taj transfer, a Pirlo se nakon duela s Interom na američkoj turneji pozdravio i s Interistima i rekao da ide u Chelsea. On je i bio s menadžerom u Londonu te subote 1. avgusta 2009., kad sam u centru Rima sreo Berlusconija (tada je u Rimu bilo SP u plivanju i vaterpolu, a ranije te godine on je bio u Podgorici, potom u maju naša reportaža iz Milanella). Napravila se odmah gužva oko njega ali sam ga ipak pitao za Pirla, zaprepastio se i rekao da pojma nema o tome, i reagovao uzbuđeno. Te večeri nakon povratka s finala Srbija-Španija u hotelu vidim da je transfer stopirao Berlusconi, Pirlo se zapanjujuće vraća iz Londona! Niko to sada ne pominje. A Galliani je hteo još tada da ga se reši!
2. Nova besmislica napravljena je u januaru 2012., kad je Milan bio u mrtvoj trci s Juventusom, bio je evidentno jači, ali imao beskrajni lanac povreda koje su trajale cele sezone, i igrao velike mečeve s Arsenalom i Barsom u Ligi šampiona, dok je Juve imao samo prvenstvo i potpuno zdravu ekipu na čelu s Pirlom. Zbog operacije Cassana i povreda Pata, Galliani je tog januara završio transfer Teveza, koji je bio u ratu s Mancinijem, ovaj je već kupio kuću u Milanu i nazdravio s Gallianijem.
Trebalo je samo prodati Pata Paris Saint-Germainu gdje su ga čekali Ancelotti i Leonardo, a Milan bi čak zaradio 9 miliona, jer je PSG davao 37, a City za Teveza tražio 28. Kad je sve bilo gotovo Silvio je stopirao na nagovor svoje ćerke Barbare, koja je s Patom bila u ljubavnoj vezi, on do kraja sezone nije odigrao više od 45 minuta protiv Juventusa, potom otišao u Brazil gdje tone, a Tevez se vratio i s Agerom donio ludu titulu Cityju. Milan je uz sve to opet mogao biti šampion, da nije poništen skandalozno gol Muntarija protiv Juvea (Milan igrao bez Ibre, Boatenga i Nesta, a ipak dominirao, Van Bommel zaustavio Pirla), i gol Robinha u Kataniji, i opet sa +4 početkom aprila nakon niza remija Juventusa, bacio sve kući protiv Fiorentine. Ali poenta je da bi drugi uzastopni Scudetto i tandem Tevez-Ibrahimović zadržao entuzijazam, ne bi se desili svi ti odlasci leta 2012., napala bi se opet evropska titula. Čak bi se zaradilo prodajom Pata.
3. Onda dolazi vrhunac, nešto što nijedan klub u istoriji nije napravio sebi, a da nije bio pred gašenjem ili bankrotom. Leta 2012. odlazi čak 14 igrača, mnoge legende kluba, Nesta, Pippo, Seedorf, Gattuso, Zambrotta, Cassano i Aquilani neplanirano, ali prodaja Ibrahimovića i Thiaga Silve je odjeknula svetom.
Dva lidera, najbolji mogući napadač koji nosi celi napad, i najbolji defanzivac sveta koji drži celu ekipu i zrači ličnošću. Pucanj u oba kolena, bilo je jasno da se takva dvojica neće brzo opet roditi, a kamoli kupiti, a zašto? Nikad neće biti potpuno jasno, Berlusconiju nije trebao hitni keš, uostalom ima i drugih izvora, 65 miliona za njih, ali samo za Thiaga PSG je davao 50, a Ibru su praktično naterani da uzmu (a baš će im on doneti toliko pobeda). Obojica su hteli ostati u Milanu po svaku cenu, i zbog porodica, i navijača čiji su bili idoli, i dan danas pričaju koliko im nedostaje Milan, Ibra je čak dugo želeo da se vrati, teško mu je padao nefudbalski Pariz u odnosu na Milanello, nedavno je Sirigu pričao koliko je patio za Milanom. Gallianija je izvređao na telefonu, jer mu je ovaj obećao da ga neće prodati. Bio je idealni ubica italijanskih odbrana, čak više od velikog Van Bastena.
Sve to nije mogla biti strategija, to je bilo klasično samoubistvo, dovedeni samo Montolivo i Pazzini, navijači su pravili tzv sahranu, mediji najavili totalni krah. Iz pepela Allegri pravi svoje remek delo, stvara mladu ekipu, tri 'kreste' El Shaarawy-Niang-Balotelli postaju hit, De Sciglio, Montolivo, Abate, standardni u reprezentaciji, pada čak i Barsa u obnovljenoj euforiji, treće mesto na kraju nakon 17.mesta u novembru je premija, odjednom, ti isti mediji kažu da je Milan pametno zaradio pa ekspresno napravio ekipu za narednih deset godina, da će opet da vlada, ali glupostima ipak nije došao kraj.
4. Poslednji čin perfektnog samoubistva delo je isključivo Gallianija. Poslednjeg leta nakon rušenja PSV-a, on lagano prodaje junaka te pobede i najvećeg ratnika, Princa Boatenga, Schalke-u, pravi još jedan poklon Juveu, nakon Pirla, tako što drugi put ispušta Teveza, a koštao je sada samo 15 miliona, i on mu daje evrogol nedavno na "San Siru" u meču u kojem je Milan vladao.
Zato dovodi Matrija za 11 miliona, a ovaj igra nestvarno loše kao sada Honda, a znao je da se vraća Pazzini. Potom kupuje Essiena samo zbog dva meča s Atleticom zbog kazni Montoliva i Muntarija, a pored Kake, Robinha, Honde, Taarabta, Saponare dovodi i Birsu, trpajući polušpiceve, a nikog živog za odbranu gde najviše treba.
Ali da li ima smisla bilo šta nabrajati kad je prodao iz čista mira najboljeg od najboljih Thiaga Silvu? Da bi se potom bacali milioni na Matrija i Ramija? Uspeo je poslednjeg dana januara da upropasti i dolazak Biabianya (i on mu sad dao gol) iz Parme, brzanac koji bi čekajući Cercija bio sad od velike koristi. Uveo je Raiolu i Bronzettija u Milanello kao u kuću, pravi orgije u restoranu Đanino, Nianga nije prijavio za Champions pa ga poslao u Montpellier, sjajnog El Shaarawya još nema, a Balotelli se posvađao s celim svetom, 'tri kreste' više ne postoje.
Dovoljno, i previše da se traži njegov odlazak nakon Braide, a za 29 dana će i otići. A što god sada pričaju novinari-lešinari u ovoj ekipi ima i sada puno kvaliteta i sa 5-6 ciljanih pojačanja brzo može biti u sedlu. Međutim, ove 4 ludosti, Pirlo, Tevez, Ibra-Thiago, i Boateng, koštale su mnogo trofeja i slave, a profit je bio minimalan. I to je najveći poraz Gallianija, ne trenutno mesto na tabeli. Sve urađeno u dve i po godine.
Izvor: rtcg.me
